Vuk Jovanović živi daleko od asfalta i očiju javnosti, bez društvenih mreža, a često i bez telefona
Serija “Tajkun” vrlo je ozbiljan projekat, skup vrhunskih umetnika na jednom mestu. Čast mi je što sam u prvoj postavi ovog, žargonski rečeno, “drim tima”. Nadam se da smo gledaocima u ovim teškim danima skrenuli misli sa velikog globalnog problema, pandemije, kaže Vuk Jovanović, koga gledamo u ulozi Bojana, sina tajkuna Vladana Simonovića.
Iako je bio upečatljiv kao poručnik u filmu “Zaspanka za vojnike”, ali i kao plaćeni ubica u “Ubicama mog oca”, izgleda da je tek ova serija usmerila medijske reflektore ka njemu. Mladi glumac ističe da ga takve stvari ne zanimaju previše.
Vuk Jovanović živi na Svetom Stefanu pa su barka i more njegova svakodnevica
U prilog tome govori činjenica da intervjue daje nerado, profile na društvenim mrežama nema, a ako okrenete njegov broj telefona, uglavnom ćete čuti da “korisnik nije dostupan”. Za dosadu, ipak, ne zna. Budući da živi na Svetom Stefanu, barka i more njegova su svakodnevica, a na kopnu se nađe vremena i za gledanje filmova, knjige, šah.
Jeste li i sami među gledaocima koji su ponedeljkom uveče pred televizijskim ekranima?
– Budući da živim u Crnoj Gori, seriju gledam nedeljom. Što se tiče utisaka, priznajem da nikada nisam zadovoljan. Više vremena izdvojim za zapisivanje sopstvenih grešaka na koje bi u sledećoj prilici trebalo da obratim pažnju, nego što pratim fabulu.
Uvek ste tako samokritični i takav perfekcionista?
– Jesam, možda i previše. Mnogo puta mi se desilo da ne spavam razmišljajući o sitnicama koje su mi zasmetale, bilo da je reč o nečemu što sam uradio ili je trebalo da uradim, a nisam. Gluma je izuzetno stresan posao, makar za mene.
Kakvi komentari stižu do vas? Silom prilika u ovom periodu ne srećemo previše ljudi, ali tu su društvene mreže.
– Nemam nijednu društvenu mrežu. Čak mi je i telefon više isključen nego što sam u dometu. (smeh) Sa ljudima koji me okružuju izbegavam da razgovaram o poslu, odnosno oni izbegavaju da o tome razgovaraju sa mnom jer znaju da ne podnosim “tapšanje po ramenu”. Ipak, “ptičica” mi je došapnula da je serija gledana i da su komentari odlični.
![Vuk Jovanovic]()
Verujemo da bi vas sad mnogi pitali kako u 21. veku živite bez društvenih mreža?
– Nisam staromodan, samo nemam potrebu da virim kroz tuđi prozor. Niti imam vremena, niti interesovanja da pratim ko gde ide, šta jede, kako se oblači ili svlači. To ne znači da ne provodim vreme kopajući po internetu razne druge zanimljive stvari. Za posao je „e-mail“ adresa više nego dovoljna. Ja sam živi dokaz.
Sa ljudima koji ga okružuju mladi glumac izbegava da razgovara o poslu
Gledali smo vas u zapaženim projektima, ali utisak je da vas je tek “Tajkun” doveo u centar medijske pažnje. Delite li to mišljenje?
– Nisam toga svestan, već sam rekao da živim daleko od asfalta i očiju javnosti. Svaki projekat ostavio je neizbrisivi trag u mojoj biografiji, a ja sam se potrudio da u svakom projektu ostavim svoj trag.
Eksponiranje u javnosti vam, očigledno, ne prija previše. Iako se glumačkim poslom bavite desetak godina, retko smo bili u prilici da pročitamo neki vaš intervju.
– U većini slučajeva na to su me nagovarali iz produkcije, jer svojim tvrdoglavo-asocijalnim stavom njima pravim najveće probleme. Jako mi je žao zbog toga, ali prosto nemam nikakvu želju da govorim o sebi više od onoga što moje uloge govore o meni.
Možete li, ipak, za čitaoce magazina “HELLO!” reći koju reč više. Rodom ste iz Crne Gore. Po čemu pamtite dane detinjstva?
– Odrastao sam na periferiji grada, svakog dana putovao sam autobusom osam kilometara od Svetog Stefana do Budve, gde sam završio osnovnu i srednju školu. Živeo sam u malom stanu sa ocem i majkom, sa dedom sam delio sobu. I danas kad čujem olujnu kišu i gromove, setim se onog klinca koji ima velike snove. Ne bih govorio dalje o sebi da ne zvučim patetično.
Kako su roditelji reagovali kad ste im saopštili da želite da studirate glumu? Jesu li vas videli u nekoj drugoj profesiji?
– Nastavnica Ljilja Trifunović je još u prvom razredu osnovne rekla da se moram baviti glumom. Imao sam tu sreću da su je moji roditelji shvatili ozbiljno. Upisao sam i završio glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na klasi Gordane Marić, kojoj sam beskrajno zahvalan na čvrstom stavu i žestokim kritikama.
Beograd, kao u pesmi, ima ‘čudesnu moć’. Neizmerna ljubav. Svakome raširi ruke ne tražeći ništa zauzvrat
Kako je vas dočekao Beograd?
– Beograd, kao u pesmi, ima “čudesnu moć”. Svakome raširi ruke ne tražeći ništa zauzvrat. Tu se ogledaju lepota i naivnost mog naroda. Beograd je, jednostavno, neizmerna ljubav.
“Mnogo mi znači mišljenje rođaka, prijatelja i komšija sa Svetog Stefana”, izjavili ste jednom prilikom. Šta vam kažu, jesu li ponosni na vaš dosadašnji put?
– Svi ti rođaci, prijatelji i komšije sa Svetog Stefana decenijama su dočekivali u tom malom mestu mnogo veće face nego što ću ja ikada biti, tako da i danas, kada se kroz razgovor provuče tema moje karijere, osetim u njihovom glasu da nisam ni na pola puta. (smeh)
Iza vas su tri potpuno različite uloge, u kojima ste se podjednako dobro snašli. Šta vas inspiriše u kreiranju likova?
– Biram različite karaktere, to mi daje motivaciju da radim kao da je prvi put. Trudim se da svakom liku pristupim maksimalno ozbiljno. Konkretno, za “Zaspanku” su pripreme trajale nekoliko meseci. Uniforma je postala sastavni deo mog bića – hodao sam, govorio i mislio kao oficir. S druge strane, lik Milike Lekića bio je mač sa dve oštrice. Bilo je teško udaljiti se od sebe, a ostati u urođenom dijalektu. Trudio sam se da ne preteram, a opet da iznesem tu njegovu ludačku energiju. Bojan Simonović je karakter koji sam još na fakultetu izbegavao da igram; povučen, tih, miran, neshvaćen, nesnađen. Napisan je kao neki Čehovljev junak kojeg je, opšte je poznato, najteže izneti. I uz sve to, rođeni je Beograđanin. Dikcija je morala da bude besprekorna da bih stao pored Dragana Bjelogrlića, koji priča kao Dorćolac.
Kako ste dobili ulogu sina tajkuna koga igra Bjela?
– Preko veze. Šalim se, naravno. Reditelj Miša Terzić je na osnovu mojih prethodnih projekata, koje je gledao, bio uveren da mogu da iznesem ovu ulogu. U stvari, ispričaću detaljnije. Jedva me je dozvao, jer mi je telefon bio isključen nekoliko nedelja, a društvene mreže nemam. Mladi reditelj Dragan Nikolić, koji je deo ekipe, nekako je došao do mene preko „e-mail“ adrese. Zamolio me je da siđem sa barke i pojavim se u Beogradu kako znam i umem. Drago mi je da sam ga poslušao.
Gospodin Bjelogrlić me je naučio da budem strpljiv, da se stoprocentno dajem isključivo tamo gde se to od mene traži
![Vuk Jovanović]()
Mladi glumci ističu da rado sarađuju sa Draganom Bjelogrlićem jer se od njega mnogo može naučiti. Koju ste vi važnu profesionalnu, možda i životnu lekciju savladali?
– Gospodin Bjelogrlić ima izraženu glumačku inteligenciju. Naučio me je da budem strpljiv, da se stoprocentno dajem isključivo tamo gde se to od mene traži, u suprotnom da čuvam snagu i energiju. Dovoljno je bilo samo posmatrati njegovu profesionalnost, koju je stekao u dugogodišnjem stažu.
Ko vam je od kolega iz podele postao dobar prijatelj?
– Miloš Trojpec neverovatno je komičan čovek. Često se čujemo.
Kad smo već kod interesovanja, kažu da imate i dar za muziku.
– Napisao sam jedan hip-hop album u “old school” fazonu, koji sam zamislio kao svojevrsnu vremensku kapsulu, podsećanje na period s kraja osamdesetih, početka devedesetih. Za muziku će biti zadužen Eufrat iz “Prti Bee Geea”. Prijatelj Đorđe Miljenović i ja smo, takođe, uradili jednu vanvremensku stvar sa ruba dalekog univerzuma. (smeh)
Šta svakog ponedeljka počinjete da radite, pa nikako da krenete? Možda vam je i ovaj karantin dobrodošao kao izgovor.
– Svakog ponedeljka, godina unazad, prestajem da pušim i godinama unazad uspehom se hvališem do petka, a onda se ponovo nerviram od ponedeljka, pitajući se kada će taj glupi petak postati pametan kao ponedeljak. (smeh)
U jednom intervjuu ste na pitanje kako vidite sebe za deset godina odgovorili: “Pučina, barka, parangal”. Zvuči kao prevremena penzija.
– Ne, grešite, zvuči idilično. Sada bih samo umesto barke naveo brodić, jer više nisam “samotnjak”. (smeh)
Da niste uspeli na polju glume, ili ako vam ta profesija ikada dosadi, šta bi bio “plan B”?
– Da se ne bavim glumom, opet bih sarađivao sa glumcima, bio bih dramaturg.
Koliko možete bez mora?
– Bez mora mogu jedino kad moram.
Српски Ас (@veljkoraznatovic)
(@kyliejenner)
